Januar je obeležila izolcija pa sam puno vremena maštala o skijanju koje je nekada bilo glavni događaj u prvom mesecu. Naročito sam dosta zamišljala krofne koje smo uvek jeli kad crknemo od čučkanja. Zbog tih krofni bila sm spremna glavu da izgubim.  Da bih do njih stigla treba se spustiti veoma uskim i strmim putićem koji je taman toliko vijugav da se ne zna ide li neko u susret. U povratku opet čeka jedan strmoglav spust na kom bi mi se, da smo u crtaću noge i ruke zasigurno odšravile od brzine spuštanja. Ipak između ta dva ambisa nalazi se čardak ni na nebu ni na zemlji, na kom su služili topao čaj i još toplije krofne, tik pored kamina, iste krofne kakve mi je baba pravila, velike kao raširena šaka i savršeno buškaste, mirisne i meke. 

 

Da ja imam restoran na planini obavezno bih služila ovu lisnatu pitu sa dimljenom butkicom i povrćem. Kada kašika razbije milion trošnih listića testa, zaroniće u najkremastije zadovoljstvo istovremeno blago, ali sa dovoljno arome dima da se slaže uz vatricu iz ognjišta u koju bi se gosti mogli zagledati. Butkice uzimam u Lidlu jer budu pune mesa svaki put. Punjenje možete pripremiti i nekoliko dana ranije, držati ga u frižideru i onda ga samo pokriti sa lisnatim testom i za kratko vreme imate divan obrok na stolu.