Imam problem sa pripremanjem uvek istih recepata na isti način. To mi je rekla bih nasledno. Ni mama ni baba nisu onaj tip kuvarice koja se drži poznatog. Čak ni kada je jelo veliki uspeh nije dovoljan razlog da se recept zapiše i u pamćenje ureže baš takav kakav jeste. Vanji je to posebno bilo nemilo jer su njegove omljene torte često odlazile u zaborav. Jednom je baka napravila neku sa bananom, sećam se fina je bila, posle je tvrdila kako u životu nije ni čula za tu tortu, a kamoli je napravila. A šta je vredelo i da je priznala kada se recepta svakako ne seća. Mamin slučaj je manje drastičan. Ona, na primer, voli izmeniti ponešto u receptu. Iako originalnoj verziji ništa falilo nije, iako je ovacije doživela, aplauze i sve po redu, voli izmeniti makar malčicko. Čisto da iskustvo i dalje bude zanimljivo. I ja to razumem. 

Kako kažu, nije važan cilj, važan je put do cilja ili već tako nešto, u ovom našem kuvarskom slučaju to totalno paše kao ideja. Bez obzira što je baš fino dobiti priznanje od ljudi koji ručkaju tvoju hranu, to je ipak samo završnica celog iskustva. A gde je kupovina, gde su sva ona jaja koja i dalje trapavo razbijam, gde je uzbuđenje kad ti uspe neki fil koji samo Najdželi uspeva, gde je momenat kada se ideja rodi i od nekoliko sastojaka upakovanih u ambalažu postane nešto preukusno zbog čega se svi raduju? Čak i kada se živi od kuvanja, nema dovoljno vremena da se isproba sve što je glavi na umu. Kao što su jela iz dalekih krajeva, koja možda nikada neću posetiti, ali zato mogu da jedem njihovu hranu tako što ću je zbućkati u svojoj kuhinji. Pa nije li to sjajno? Ja baš mislim da jeste. 

Sa druge strane, recepata za Pavlovu ima na sve strane, bukvalno je neverovatno to koliko ima recepata za jedno isto jelo koje je ako ćemo pošteno čista hemija (ne mislim pogrdno) i sastojci ne bi trebalo preterano da variraju. Onda osoba kao što sam ja naiđe na novi recept i puf sva sećanja na onaj koji se pokazao kao uspešan privremeno izvetre, a meni kao da su mi hakovali mozak bude samo na umu kako mi prethodna Pavlova nije bila baš najbolja (iako joj ništa nije falilo), a ova će biti tek nešto. Juče mi se eto baš to desilo, pa je zato pred vama manje graciozna, a više spljoštena verzija Pavlove. Sreća je međutim što i tako spoljštena i dalje biva najukusnija poslastica ikada izmišljena pa se neću previše grditi. Kruške sa druge strane, šta kažete? Nisu li lepotice? Zapazila sam ih u Lidlu, sasvim neočekivano, lepe, čvrste, savršene za ovu priču. Računala sam da će im aroma kuvanog vina dati veoma prazničan tvist i učiniti ovaj letnji desert pravom zimskom idilom. I bila sam u pravu. Yay me 🙂 Maksarpone krem je opet bogatija verzija običnog šlaga kako dolikuje završnici još jedne godine koju smo preživeli. 

Kako je ovo poslednji recept na blogu u ovoj godini, moglo bi se očekivati da napišem listu odluka za narednu, ali davno sam prestala to da radim. Sve što je potrebno za lep život kako sam u ovoj godini otkrila je da mu dozvolimo da nas iznenađuje i na svaku njegovu ludu ideju da kažemo „Da!“. To će učiniti da se osetimo živahno, zbog čega ćemo biti veseli, zdravi, ispunjeni i sve će biti kako treba.

Na dnu posta čeka vas recept za ovu Pavlovu i to onaj stari recept koji je bio veoma uspešan, a vi ako već imate dobar recept u svojoj arhivi igorišite ovaj i držite se toga što znate. Nemojte posle da me psujete. Želim vam da najlepše na svetu provedete ove praznike i radujem se zajedničkim avanturama u narednoj godini. 

Vaša Nini :*