Ove nedelje bio je Ivandan. Nisam isplela venac jer ne umem i pitam se kad ću više to da naučim. Moja mama je Ivana, a tata joj je bio Ivan. Ne znam da li se ljudi i dalje zovu kad ih više nema. Kažu kad je Ivandan onda tri dana pre i tri dana posle ne treba raditi u vinogradu. Tad najviše napreduje. Ivana i Ivan su oboje vinogradari. To mi je jako zanimljivo. Pitam se je li to zbog imena.

 

Andrej je zapeo da pravimo pekmez od kajsija. Odlučio je da ih kupi i očisti, a zatim zamrzne pa ćemo kaže na jesen da ih kuvamo.  Nije nas briga što će da potamne. Tog jutra dok sam ja još ležala u krevetu uneo mi je dve gajbe kajsija u facu, kaže vidi kako su lepe. Onda je otišao da radi ostavljajući za sobom topao miris voća i leta. Dobio me je kad je rekao da ćemo tog nekog imaginarnog kišnog dana i palačinke da pečemo. Ja mu nisam pomogla oko čišćenja. Želela sam ali nisam, a on je sa rudarskom lampom na glavi skidao kožicu sa svake voćke dole u bašti nakon što smo uspavali Naru. Ušao je u kuću oko jedanaest navečer i skakutao srećan kao jagnje. Kaže šapatom njegova želja da sačuva ukuse detinjstva dobro napreduje. To veče sam sanjala kako govorim roditeljima da sam se za dobrog čoveka udala. Složili su se.

 

Prošle nedelje smo skoro svaki dan išli na kupanje. Nara se nagutala bare u više navrata pokušavajući sama da pliva. Ona sve hoće sama. Duga je to priča. Jedno veče sam se po ko zna koji put uverila da je uspavljivanje  sa telefonom loša ideja nakon čega sam doživela budne košmare i poželela transplataciju mozga da zaboravim sve što sam pročitala. Obećala sam sebi da neću više.