Jedna od pogodnosti starenja je ta što usput čovek pokupi razne ljubavi za koje uvek zna da će ga obradovati i ispuniti toplinom kada mu topline zafali. Mafine sam odlučila da volim i pre nego što sam ih probala jer mi je njihov debeljuškast izgled i to što uvek dolaze u društvu drugih mafina predstavljalo otelovljenje savršenstva. I dalje negde imam sliku sebe u Holandiji kako grizem najveći mafin na svetu, a sreća mi izbija iz očiju i osmeha punog čokolade. Tamo su pekare kao u crtaćima, sa izlozima ponosno isturenim naulicu, a u svakom izlogu skoro od patosa pa sve dokle pogled u visinu doseže ređaju se zlatne i rumene đakonije. Dok stojite naspram izloga imate utisak kao da ste se približili Suncu koje vas miluje i doziva. Za cenu pitate, pa se ujedete za usnu jer nikada niste ni sanjali da ćete toliko novaca dati za pekarske radosti i zato birate nepristojno dugo između banana mafina, čokolade i narandže ili jabuke sa cimetom, onih mafina sa trostrukom čokoladom, mafina sa grožđicama ili onih džinovskih keksa što imaju tufne od lešnika i mogu da ti sakriju celo lice. Uz to ide puna šolja tople kafe, sa dosta mleka, ali bez šećera da ne bi kvarila slast peciva. Na kraju jedete ih ispred izloga sa nostalgičnim razglednicama uvijeni u ciklamasti šal ili pored neke peći u društvu drugih nasmejanih lica i svaki zalogaj zalivate gutljajem tople kafe i pitate se čime ste zaslužili takvo savršenstvo. 

Oduvek sam želela sebi da priuštim izlog pun mafina i to baš ovakvih kakve vidite ovde, sa čupavim vrhom, velike kao šaka i mirisne kao pekare u Amsterdamu. Banane i istopljen puter čine sočnu sredinu, a ovsene pahuljice iz Lidla, fine i mekane, zajedno sa malo brašna, putera i šećera čine prhki poklopac koji ujedno čuva mafine od isušivanja i čini ih ultra zabavnim za ručkanje. Mislim da nam u kišnim danima svima treba doza sreće, a ovo moj recept za sreću. Pridružite mi se. 🙂