Maskenbali mi nikada nisu išli od ruke.  Sećam se samo prve suknje od markizeta, bele sa ružičastom satenskom trakom koju sam obožavala i u kojoj sam se u vrtiću transformisala u princezu. To je bio jedini uspešan maskenbal, a u osnovnoj školi sve je krenulo nizbrdo. Za taj prvi maskenbal u školi mama mi je priredila masku koja se sastojala od suknje, pepito čini mi se i  venca sa kog su crvene trakice padale do mog struka imitrajući dugu kosu. Ok, ok, tu je suknja koja se vrti, tu su rese, nije loše, ali šta sam ja? “Mama, šta sam ja?” “Pa ti si Španska princeza.” Ja sam čula princeza, ostalo nisam razumela, ali to mi je bilo dovoljno. Kad sam stigla  u školu na feštu, nastao je problem pošto su tamo bile i one prave pravcate princeze. Ostala deca, neki su bili duhovi, kauboji, klovnovi, šta ih ja znam šta sve, a ja sam sa druge strane bila Španska princeza. Šta je kog vraga ta Španija? Geografija mi nikad nije bila jača strana, a u prvom razredu definitivno nisam znala da i u Španiji imaju princeze. U svakom slučaju ubrzo nisam mogla ni reči “Španska” da se setim tako da je sve otišlo dođavola.  Na kraju sam bila tužna princeza. Kod kuće sam se rasplakala i sav bes istresla na mamu iako ona jadna ništa nije kriva, naprotiv, sjajna je.

 Sledeća maska, bila je još veći hit, ali me ipak niko nije pitao šta sam pa sam stigla i da uživam. Bila sam znate “vesnik proleća” što takođe nisam sasvim razumela, ali zbog venčića od poljskog cveća i babine haljine od zelenog muslina to sam odćutala.  Sa maskenbalima  sam raskrstila na tamičenju na kom sam bila Štrumfeta. Odlučila sam da se manem princeza i da pokušam nešto malo očiglednije. Ofarbali su me u plavo sve osim zenica, a od stare benkice mi je mama sašila kapicu. Baš smo se iscimali što se kaže, da bi na kraju pobedila ni manje ni više nego jedna princeza. I to Dajana. Iskreno da vam kažem ta mala uopšte nije ličila na pokojnu princezu, a znam pouzdano da nije sate provela šminkajući se za tu masku. Al šta ćeš, to ti je život!

Zato danas, kada se maksenbali bliže, umesto da smišljam maske, ja kuvam. I dalje lepo ima prednost nad strašnim, pa vam se zato ove bundevice ne mršte kako bi trebalo, i jedino što je strašno kod ovih kolačića je to koliko su strašno ukusni, kremasti, papreni od cimeta, mlečni od maskarponea i jesenji od silne bundeve koja im daje sočnost danima. Bundevice sam ulovila u Lidlu, slatke male i one malo veće. Neke su završile u kolačima, a ostale kao dekoracija dok ih ne ispečem u nekoj piti. Recept sa svim kremastim i bogatim sastojcima vas čeka na dnu post-a. :*

za testo:
125g brašna Castello
1 pakovanje praška za pecivo Belbake
1/2 kašičice soli
1 kašičica mlevenog cimeta Kania
100 ml suncokretovog ulja Vita Dor
2 velika jaja
150g smeđeg šećera Castello
225g narendane bundeve
 
za krem : 
100g maskarponea Lovilio
225ml slatke pavlake Bianca Lieve
2 kašike šećera u prahu Castello
1/2 kašičice mlevenog cimeta Kania
 
Postupak: Uključite rernu na 180°C. Umutite jaja, šećer, ulje i bundevu. U posebnoj posudi pomešajte brašno, parašak za pecivo, so i cimet pa ih dodajte u mokre sastojke. Izmutite kratko samo da se povežu i pecite u kalupu za mafine 15-20 minuta ili dok ne narastu i porumene. Izvadite ih pustite da se sasvim ohlade.
 
 
Za to vreme u činiju sipajte maskarpone i slatku pavlaku pa ih mutite na najmanjoj brznini dok se sasvim ne umute. Dodajte zatim cimet i šećer i kratko mutite.
Filujte ohlađene mafine uz pomoć šprica za šlag. Ukrasite po želji. 
 

Napomena: Bundevu ako ne želite da je rendate možete prethodno ispeći u rerni na 200°C tako što ćete je preseći na pola i poređati je na pleh sa isečenom stranom ka gore. Pokrijete je alu-folijom i pečete dok sasvim ne omekša. Zatim uz pomoć kašike izvadite potrebnu količinu za kolače, a ostatak zamrznete za sledeći put. 

 
(Visited 391 times, 1 visits today)