Igram se u pesku sa ćerkom. Pravimo torte i kolače, pesak je taman vlažan i miriše kao kraj dana na nekoj plaži. Ja joj vičem da ne sedi na guzici, biće joj mokra, prehladiće se. Ona uzima crvenu kašičicu i razruši mi tortu pa kaže pojela je sve. Vetar počinje da duva kao poludeo zbog čega sitni listići sa lipe pomahnitalo lete, a onda se polako spustaju kao kiša. Mi nastavljamo igru kao da to nije ništa. Crvena vetrenjača koju smo zabole u pesak vrtoglavo se okreće, a Nara ciči od iznenađenja. Iza mene niču male bebe peršuna, nas dve ih zalivamo svako veče pre kupanja. Ona prolazi ispod šlaufa jer joj se sviđa kako je fajta sitna kišica ali promašuje i kvasi svoje dve punđice koje sam joj prethodno digla visoko da joj ne bi sav pesak ušao u kosu. Zabrinuto me pogleda ali ja joj kažem nema veze, opraćemo pa ćemo osušiti. To joj nije baš milo ali razume. Kasnije joj sušim kosu koja se ponaša isto kao moja i pitam se hoće li voleti što je baš tako. Spuštam je u krevet i čitamo priču o jednorogu. Ljubim joj glavicu za slatke snove, a miris njenog temena i mene čini pospanom. Radujem se momentu kada ću je toplu i sanjivu ponovo zagrliti. 

U vreme ručka na stolu je lonac iz kog se puši vruća pasta prekrivena bogatim junećim ragu sosom. Meso koje se raspalo posle nekoliko sati laganog krčkanja miriše na paradajz, vino i cimet. Zbog tog mirisa ne želim da vetrim kuću. Tanjiri se pune toplom pastom, preko nje smešta se brdašce aromatičnog sira i ukusno maslinovo ulje, a onda listići bosiljka sleću gde god im je volja. U Lidlu ima već iseckano meso za gulaš, a u njihovom #deluxe asortimanu nalazi se i sve ostalo što  je potrebno da ovo jelo postane božanstveno.