Leto dobro napreduje. Zaključili smo da je onaj bazenčić koji smo kupili pre dve godine bio odlična investicija. Iz njega gledamo u smokvu, orah koji se nadvija nad njom i ljuljašku nalik na meredov koja visi ispod lipe. Tik uz obod bazena zuji roj bumbara, pčela i leptira koji se slade nad preostalim cvetovima lavande. Nara oponaša devojčicu iz crtaća i praćaka nožicama dok joj pevam. Jako je zasmejava kad ronim i brboćem u vodi. To onda često radim jer me njen smeh usrećuje. Sa baštenskog stola sviraju italijanske i španske romanse dovoljno glasno da zbog njih i mirisa lavande putujem do mora kad god zažmurim. Dok se cedimo pored bazena uberemo koju smokvu pa je pojedemo zamotane u peškir.  Onda je ljuljam je u onoj mreži. Muzika i dalje svira. Nara se njiše sve jače i žmuri. Na kraju svake pesme otvori oči i značajno me pogleda, a kad joj se pesma baš dopadne onda tapše pa nastavi da žmuri. Mene obraduje kako dete ume da uživa i kako razume da je neke stvari najbolje doživeti žmureći poput kancona i letenja po toplom letnjem danu.  

 

Kad joj dojadi onda na mene dođe red. Momentalno se pružim koliko sam dugačka  sa rukama iznad glave, a prste gledam negde da zaglavim među čvorovima mreže koja me nosi kao bebu. Onda me Nara poljubi u ruku i počne da me ljulja. Ne teram je života mi. Ona hoće sama. Ja se cerekama tome koliko je jaka i uporna da pomeri veliku mene svojim malecnim rukama. Cerekama se i njenoj snažnoj volji jer me kao majku veoma raduje sto je ima. Kad joj dojadi odgega se svojim putem, a ja tad zažmurim pa povremeno virnem samo da proverim čime se bavi, je li bezbedna.  Kad me ljuljaška ispusti zovnem Andreja da u Lidlu kupi tikvice, sir i paradajz. Na kraju dana za baštenskim stolom podelimo ove meke uštipke od tikvica koji zajedno sa slanim sirom i svežim paradajzom imaju blaženi ukus leta. I sve je dobro. Život je lep.