Prvi put kada sam čula za blog o hrani, izležavala sam se u svojoj studentskoj sobi i puštala film kako bih uspešnije ignorisala knjige koje je trebalo izučiti. Film koji me je nemilosrdno ometao zove se „Džuli i Džilija“, naslov poznat svim ljubiteljima hrane. U tom filmu uprkos krajnje iritantnom glasu Džulije Čajld, pronašla sam inspirativnim to što dve žene, iz tako različitih vremenskih perioda, u kuvanju pronalaze izlaz iz monotonije života. Kako sam oduvek gajila strast prema hrani, iako u tom trenutku isključivo prema konzumiranju iste, nisam mogla da ignorišem uzbuđenje koje sam osetila prateći avanture ove dve junakinje. Blog je ostao kao neka sporedna informacija, ali scena koju sam ponela sa sobom je ona u kojoj mlađa junakinja priprema večeru za sebe i svog muža. U stanu svira muzikica, ona pijucka vino, u tiganju se prže debele kriške hleba na maslinovom ulju koje ona zatim prekriva sitno seckanim paradajzom pomešanim sa raznim svežim čudima, on je grli s leđa i interesuje se šta to tako divno miriše, a onda sedaju za sto i naredni minut dominiraju zvuci hrskanja hleba i mljackanja. On joj na kraju scene kaže kako bi trebalo ozbiljno da se bavi kuvanjem, a njene okice zablistaju jer joj srce baš to želi. 

Sećam se kako je ta scena učinila da istovremeno osetim obuzimajuću usamljenost jer u tom trenutku nisam imala ni muža, ni misteriozni prepečeni hleb na maslinovom ulju, a najmanje ideju o tome šta može učiniti da moje okice tako zablistaju. Sa druge strane u meni je brideo neki neobjašnjivi optimizam da će ipak sve biti uredu.

Mnogo godina kasnije u našoj maloj kuhinji, nakon što sam ubrala paradajz iz bašte, još uvek mirisan sa loze, sećanje na tu scenu je oživelo. Bilo je jutro i spremala sam se da nam napravim doručak, neki omlet ili ko zna šta. Ipak, to jutro prvi put sam napravila doručak koji će do dana današnjeg ostati naš omiljeni letnji jutarnji obrok. Sastojci su tako jednostavni, savršena prilika da iskoristite onaj lebac što se jadan osušio. Kada ga položite na toplo ulje, vratiće mu se život, a lagan poljubac belog luka preko korice pretvoriće ga u božanstvo. Naravno ako imate svež još bolje! Ja obožavam da koristim onaj iz Lidla sa krompirom i lukom, u ovoj kombinaciji čuda čini. Onda preko tople i hrskave kriške hleba sledi salsa od paradajza, hladna, sveža i okupana limetom. Salsa je ljubav između luka i paradajza koji su sjedinjeni jednostavnim citrusnim dresingom. Da bi brusketi bili doručak, dodala sam im poširana jaja jer ne mogu da odolim onom momentu kada se kremasto žumance razlije po salsi i upotpuni dresing svojom svilenošću. Jaja za ovu priliku biram da budu ona majušna, S veličine, jer tako dobijate paketiće koji idealno staju na vrhu brusketa kao najlepši dar. I verujte mi, kad vam dan počne ovakvim obrokom, malo šta ga može pokvariti.