Pica je verovatno jedino jelo čija popularnost ne zavisi od godišnjeg doba. Leti je poručujemo i jedemo na terasama restorana, a zimi upošljavamo naše ruke i rerne. Postoji nešto ritualno u ovom obroku uprkos njegovoj jednostavnosti. Pica je čest sastojak svih veliki okupljanja i nikada nije podjednako ukusna kada je jedete sami kao kad je delite sa nekim.

Naša prva večera u kući koju danas nazivamo domom bila je pica. Kauč, trpezarijski sto i četiri stolice bili su jedini komadi nameštaja koje smo u tom trenutku imali. Te večeri posle celog dana čišćenja i tegljenja stvari, zatekli smo se u prostoru koji je počeo da liči na nešto. Bili smo presrećni što imamo sto na kom smo zamišljali sve buduće večerinke i druženja.U tu čast poručili smo picu iz obližnjeg lokala i tu pojeli naš prvi obrok u zajedničkom domu uz epizodu „Prijatelja“ strimovanu na Andrejkinom telefonu. Sreću koju smo to veče uz picu doživeli i dalje mogu da osetim.

I sami radovi na kući bili su ispraćeni picom, o čemu su svedočile silne kutije. Neke pice smo mi kupovali neke su ljudi donosili, a zajedno smo ih jeli u malom krajičku dvorišta koje smo stidljivo kolonizovali. U tom periodu su dolazili svi ljudi koji nas vole i koje volimo, da pomognu u radovima, da vide gde smo, neki su visili sa lotri do kraja dana guleći plafone, neki su donosili hranu, neki su se samo divili, a svi zajedno su učinili da se veoma brzo osetimo kao kod kuće. 

Kada smo bili mali na picu se išlo porodično. Stolnjaci se podrazumevalo da budu karirani, kola se pila u neograničenim količinama i uvek smo se takmičili ko može celu picu da pojede. Imam dobar skor po tom pitanju.

Da napravite picu kod kuće nije problem kakav se čini. Sve što ruke umese za drugog to bude slatko i ukusno. Ja to zove „efekat sendviča“, jer su sendviči čak i oni sa suvim hlebom uvek slađi kad vam ih neko napravi, a sami sebi kad ih pravite umeju da zasedaju. Zato je pica namenjena da se jede u društvu pa ako i ne potrefite sve, biće vam lepo jer je svima drugima lepo. 

Pica koju ja pravim ne prati gotovo ni jedno pravilo koje je o picama ispisano. Međutim nisam ti ja neka za pravila. Ovaj recept imam prilično dugo u svojoj svesci i mesila sam ga brezbroj puta. Za mene su maslinovo uljem sa belim lukom i domaći paradajz sos ključni za ukus pice iz kućne rerne. Zato uvek testo pre dodavanja svih nadeva premažem sa maslinovim ulje u kom se marinirao beli luk. Sos od paradajza je veoma jednostavan za napraviti i najviše volim da ga pravim od svežeg paradajza zbog čega me je paradajz sorte šljivar koji ovih dana imaju na akciji u Lidlu oduševio svojim prisustvom. Vratio mi je ukus leta makar na tren. Mocarela mi je omiljeni sir na pici  zbog svoje svilenkaste teksture nenametljivog, a opet karakternog ukusa i načina na koji kontrastrira tako čarobno istopljena na crvenoj podlozi od paradajza. 

Ovo fotkanje mi je teško palo jer je pica mirisala na sve svoje prelepe sastojke i mamila me bojama i dobro poznatim ukusom koji teši i neutešne. Testo možete ostaviti u kesi i držati ga nekoliko dana u frižideru ili ga zamrznuti posle prvog dizanja. Nakon vađenja iz frižidera i odmrzavanja morate ga ostaviti na toplom mestu da nadođe. Recept pronađite na dnu ove stranice.