Za naše svadbeno putovanje odabrali smo Grčku. Znam, nismo bili previše kreativni. Iskreno, nisam mnogo marila za tišinu koju neguju na tim svojim ostrvima. Ja sam ipak odrasla na Jadranu, čije obale su uvek bile poput buvljaka, prepune vriske, muzike koja se meša, zvuka flipera i glasova preupornih trgovaca od kojih sam uvek nosila neki suvenir, ali nikad one staklene stvarčice sa peskom koje je moja mama klasifikovala kao skupljače prašine.

 Grčka je po tom pitanju suprotnost čista. Ono što sam ipak ponela kao lepo sećanje su priroda i hrana. Grci pre svega umeju da kuvaju. Sećam se da smo prvi dan navalili na njihov kleftiko koji je u principu jagnjetina ispod sača, ali sa karakterističnim ukusima poput ruzmarina, ljute paprike i fete, jedan od najboljih obroka u mom životu. Sve posle toga je bila plejada najlepših ukusa. Ono što Grci najbolje umeju, čak bolje i od kuvanja je da smišljaju priče prepune misterije, romantike i emocija koje se podvuku pod kožu. Posebno je iskustvo kada sve te mitove doživiš svim čulima na mestu sa kog potiču. 

Naša poseta reci Aheron, onoj reci u koju je majka Ahila skoro potopila, ali ne sasvim, je bilo jedno takvo mistično iskustvo. Da bismo stigli na odredište morali smo peške da prođemo kroz šumu u kojoj smo sreli momka i devojku čiji dom je šator i koji žive od nakita spretno napravljenog od materijala prikupljenih u šumi. Kada smo stigli do tirkizne reke koja se probijala kroz visoke stene, naš vodič Majk, mali buckasti čikica sede kose i nateklih vena, poveo nas je u šetnju zakoračivši u vodu. Međutim voda je bila toliko hladna da su mi stopala momentalno utrnula zbog čega sam istog trena utekla na obalu. Ali kada sam videla da Andrej, taj čikica i gomila skandinasvkih penzionera ipak ostaju u reci, neki od njih već zamočeni do pasa i kreću u šetnju kroz prirodu koja mi i dalje oduzima dah i sama sam skupila hrabrost i ponovo zakoračila u vodu. Tako smo krenuli u šetnju kroz reku Stiks do izvora na kom su nam obećali iznenađenje. Šetnja do tog izvora je trajala par sati i dalje ledena voda je na nekim mestima bila plitka do kolena, a na drugim smo ronili uzvodno i borili se protiv siline reke koja je navirala iz stene, a onda kada smo već srasli sa prirodom i prestali da se obaziremo na sve neprijatnosti, stigli smo na taj obećani izvor. Vodič se prvo obratio baš nama dvoma i naredio nam da stanemo blizu stene, da se uhvatimo za ruke i da se celi zamočimo dok su ostali stajali i bodrili nas. Kada smo izronili bili smo obasjani osmesima, tirkizom sa vode i snopom sunčeve svetlosti koji nas je milovao, a Majk nam je saopštio da smo postali besmrtni. Tako besmrtni smazali smo gomilu jagnjećih kotleta i proglasili taj dan za najmagičniji dan ikada.

Nekako uvek u ovo doba godine najviše mislim na more. Zato kada sam videla da je u Lidlu nedelja Grčke, odlučila sam da proslavim ovo lepo sećanje sa tri sastojka čiji ukus nas veoma brzo može transportovati na njene tirkizne obale. Tahini, jogurt i limun su tri veoma raznovrsna sastojka koja sam ovaj put smućkala u sočni kuglof, sa notom alve, osvežavajućim dahom limuna i prelivom od jogurta koji ovaj kolač povezuje u božanstvo na tanjiru. Recept je na dnu stranice, a ako odlučite da mi se pridružite ne zaboravite da tagujete sa #ninipaninirecepti :*