Već je tri poslepodne, vreo letnji dan. Stojim u podnožju planine nakon što sam ga tog jutra gledala kako skače iz aviona i to dva puta. Dok je on leteo ja sam čistila boraniju sa nekom ženom koja je preživela neverovatne stvari, a prošli vikend je svedočila jednoj prosidbi u avionu. Dok je to pričala gledala sam u nebo ka Andreju i mislila se samo to da ne bude.

On korača sto koraka ispred mene i neki pas ga prati. Šuma je gusta i divlja, a noge su mi već umorne. Na leđima mu je ranac u kom nosi teret od dvadeset kila. Kukala sam mu kako ne volim kampovanja, ali on je baš želeo da zajedno dočekamo izlazak Sunca tamo na vrhu Rtnja. Zato je spakovao celu spavaću sobu, veliki dušek da mi bude meko, pumpu, ćebad da se ušukamo, dva jastuka da imamo gde glavu da stavimo, vreće za spavanje da nam zima ništa ne može i šator za krov nad glavom. Ja sam mu rekla da je lud i da neće moći da popne toliki teret uz silnu strminu, ali on se pravio da me ne sluša. Na sredini puta smo već srasli sa bagažom. Uposlili smo i nokte kojima smo grebali zemlju da se bolje uhvatimo.  Pas kog smo sreli dole sada nam je pokazivao put i postao verni saputnik. Kada je bilo najteže smejali smo se kao ludi. Noć se bližila neverovatnom brzinom, a ja sam se osećala potpuno sigurno u toj šumeniti, čak i onda kada je Sunce bilo na zalasku, ispred nas gusta strmina, a za nama provalija kojom bi se samo lud čovek spuštao nazad. I onda kada smo zadrhtali od umora pred očima nam se ukazao taj dugo iščekivani proplanak.

Andrej je brzinom svetlosti namontirao šator, naš privremni dom za tu noć, a zatim smo večerali na jednom kamenu sa pogledom na ceo svet, sami na vrhu. I dok smo žvakali mafine koje sam noć pre umesila, skinuo je lančić sa svog vrata i sa karikom koja je bila na njemu pitao me da zauvek budem njegova iz čiste spontanosti veličanstvenog trenutka koji smo delili on, ja, planina Rtanj i taj pas kog nismo stigli da imenujemo. 

Romatika polazi od nas. Od naše spremnosti da se divimo životu, da prepoznamo lepotu i vrednost, da budemo nežni prema sebi i drugima i priuštimo trenutke koji nas ispunjavaju i čine sretnim. Zato nebitno da li ste zaljubljeni ili ne, svaki dan je prilika da budete romantični i pojedete parče rumenog kolača sa pogledom na prizor koji vas ispunjava i smiruje.

„Crveni baršun“, kakvo zadivljujuće ime zar ne? Ovo je torta koja verovatno spada među najveće klišee među tortama. Ipak, ja verujem da status klišea ima poreklo u istinskoj vrednosti. Tako je makar sa ovom tortom. Njene crvene kore su sočne i vazdušaste, sa dahom putera i iznenađujuće blage slatkoće. Krem od sira sam malko izmenila i izbacila puter jer sam osećala da nije neophodan, a zauzvrat sam dobila dobro poznatu tekturu i kiselkastu notu čizkejka koju svi volimo i poštujemo. Za uspešan fil od sira odgovoran je sir dabome. Probala sam milion raznih varijanti, a onda sam otkrila sirni namaz iz Lidla. Božanstveno kremast, bogatog izbalansiranog ukusa idealna je baza za sve deserte sa sirom. Sos od višanja je nešto što sam dodala na svoju ruku jer gde je sir tu je i voće i iskreno mislim da bolje od toga ne može. Ne morate je rezervisati samo za ovakve datume. Pravite je kad vam se ćefne, sebi ili nekome drugom koga volite. 

Veoma jednostavan recept čeka vas na dnu stranice. <3